Krem-torta sa grožđem

Ovo je trebalo da bude moja ulaznica za ajme, koliko nas je!, u kojoj nam je Jovanka baštovanka za temu zadala grožđe. Ali pošto je ispalo poprilično bzvz, ne ide u igru. Ostaće ovde kao jedna beleška o relativnosti. Na fotografijama ova poslastica izgleda relativno primamljivo, a u realnosti je relativno bezlična.

Reforma = promen(ljiv)a

Ajde da je pravim prvi put... Ili da već nisam na istu grabulju zgazila u prvim pokušajima pripreme pre godinu i kusur... Ili da bar nije bila namenjena za poklon... Ovako, samo sam popizdela zbog sopstvene nemoći da ikako spasem stvar, da bih kasnije ipak iskulirala i shvatila da nije svaki poraz gubitak. Niti je svaka torta Reforma.

NY Cheesecake u pokušaju

Poslastice od sira su u Srbiji i dalje polu-tabu. Cheesecake je ipak uspeo da se izbori za pažnju, čak i medju okorelim nepriznavačima kolača koji nemaju osnovu od bar deset jaja i pola kila oraha. Ali, kad domaćica u Srbiji napravi cheesecake, to će najverovatnije biti neka nepečena varijanta čiji je fil od krem sira i slatke pavlake, stegnut želatinom. Što je ODLIČNO, da ne bude zabune. Naročito kad je sa višnjama. A i sa kajsijama vredi. A i sa prelivom od jagoda je super. Ali tradicionalni cheesecake (ne volim reč tradicija ni one izvedene iz nje, jer je užasno silovana i srozana, ali nemam bolju!) je ipak nešto drugo, to je kolač koji se peče, ima tonu sira, i nešto manje šećera i jaja. Čuven je njujorški. A recepata za njega - milion.

Iščitala sam nekolicinu recepata po netu, napravila mini anketu medju drugaricama koje žive ili su živele u USA, i odlučila se za ovaj. Zašto baš za ovaj, ne znam, mislim da su me slike privukle a i videla sam da je recept detaljan, i ne deluje kao odnekud prepisan nego baš prepričan i objašnjen. Odštampala sam ga i krenula. Prerečunavala sam mere iz lbs/cups u grame, i zapisivala rukom pored. Iz nekog razloga sam pored 1.5 cups sugar stavila 500 g šećera, i apsolutno se ne sećam da li sam namerno povećala meru ili sam recimo greškom pročitala 2.5 cups - ne znam. Ima tome par meseci.

I šta se desilo? Moj cheesecake je bio poluuspešan. Lepo je to bilo, u smislu ukusa. Jak ukus, pun ukus. Ali kora od keksa se totalno razmekšala od vode koja je izašla iz sira. Fil se lepo ispekao i stegao (i "lepo" popucao!) ali očigledno je, dok još nije počeo da se steže, onoliki šećer izvukao vodu iz fila, i kora je sirota skroz nedužna postala gnjeckava.

Tako sam ja sklonila ovaj recept sa dnevnog reda. I da nisam tu koru upropastila, ostao bi problem sa pucanjem fila. "Potražiću drugi recept", pomislila sam, i prešla mislima na nešto drugo.

Nedavno vidim NY Cheesecake kod Melrose. PRELEP. Odmah sam se setila ovog mog jadnička, i uzela da proverim sličnosti i razlike u receptu. I naravno. Nema pola kile šećera kod Melrose, nego oko 350 g, na gotovo identičnu količinu sira i jaja. Rešila sam da će sledeći NY cheesecake biti po tom receptu, ali da prvo u(b)logujem ovaj slučaj, za opomenu sebi i drugima da ne treba menjati recept pri prvom pravljenju, ma kako super-opravdano zvučala ideja da se nešto promeni. Ko zna koja genijalnost je mene navela da drastično povećam količinu šećera, šteta što se ne sećam. Možda je stvarno bilo nešto genijalno, u datom stanju svesti i položaju zvezda.

Bez smeha, molim. Moram nekako da se utešim, a mrzim da lažem. Ovako još i ne zvuči loše :) Update: Napravila sam ponovo njujorški čizkejk, po receptu od Melrose, i sad je pravi!

Ni "mun" od Munchmallow

Počela ja da pravim Munchmallow za ovomesečne kuVarijacije, ali pošto sam na najlakšoj trećini posla uspela da zeznem stvar, odustala sam.


Testo za keksiće sam pravila prema receptu, i odležalo je cela 24 h u frižideru. Lepo se dalo razvaljati i izvadila sam brrrdo malih kružića, na tri velika pleha od rerne sam ih naredjala i još mi je malo testa ostalo.

Ali keksići su mi se pretvorili u jastučiće. Ne znam zašto, ali više od polovine se nadulo, i bukvalno je ostala rupa u sredini. Da li treba da vam objašnjavam koliko me je to iznerviralo? E, pa još malo više od toga što ste zamislili. I tako sludjena stavim drugi pleh i zaboravim, pa sam posle 20 minuta imala turu pregorelih nadutih keksića!


Probrala sam ja sa ona dva nepregorela pleha keksiće koji nisu previše narasli, ćušnula ih u frižider i reko', možda nastavim za koji dan, ako me ljunja prodje. Pa, nije da me nije prošla, ali mi ni volja nije došla da te polufalične keksiće završavam.

Koliko vidim, niko nije imao ovih problema, što mi sad samo uvećava upitnik nad glavom, jer nemam ideju šta sam mogla da zeznem. Da nisam nesvesno strpala više praška? Da nisam pretanko razvaljala testo?

Specijalno izvinjenje Oklagiji a.k.a Casa de vainilla što sam uspela da ne uspem onako jasan recept da ispratim.

Poluuspeli French Macarons

Do juče sam mislila da neću učestvovati u ovom krugu kuVarijacija, u kojoj su tema Macarons. Zašto? Zato što znam da se puno prašine diže oko njih, znam da je nekome ko pravi prvi put a ni inače nema velikog iskustva sa meringue-om velika šansa da ne uspeju, i zato što nisam nalazila da puslice sa bademom moraju biti nešto toliko spektakularno da bi me navele da izgorim od želje da ih napravim. A onda je proradio onaj crvić izazova, i promenila sam odluku. Bukvalno u 5 do 12, rodili su se moji prvi macarons.

Neuspele pelin praline

Nisam odavno dodala ništa pod tag neuspelo. Nije to zato što mi sve uspeva, nego obično nemam volje da slikam i teoretišem kad sam nezadovoljna. Ovo je bio izuzetak jer sam sve već bila pripremila za slikanje, podlogu, svetla, sve namestila, aparat na stalak stavila da imam spreman kadar, i samo je trebalo da izvadim praline iz kalupa na tacnu i gotovo. Kad ono, trt.

Pelinkovac ne volim ali su čokoladice pravljene za mog dragog koji baš nikada ne pije nikakav alkohol, jer kaže ga da jednostavno ne voli, ali ponekada ume da popije ujutru čašicu Pelinkovca. Drugo što ponekad može da dodje u obzir je malo slatkog crnog vina uz ručak, ili čašica nekog ženskastog preslatkog likera, a to ponekad je otprilike dva puta godišnje :)

Naljutilo me je kad ni jednu pralinu nisam mogla normalno da izvadim iz kalupa, sve su popucale :( A i da nisu, površinski sloj je pobeleo. Da mi se ovo više ne bi dogadjalo - molim vas, naučite me šta da radim ili ne radim!!!

Ovo je mali silikonski kalup za led. Čokoladu bez drugih dodataka sam istopila, Štarkova Menaž čokolada je u pitanju, samo nju i koristim. Premazala četkicom jedanput, malo ohladila, premazala čekticom i drugi put, opet ohladila. Onda punila mešavinom mevenih groždjica i Pelinkovca, pa opet malo ohladila da bih mogla završni sloj čokolade da nanesem. Premezala u jednom sloju ali deblje čokoladom, tj. zatvorila praline i opet u frižider. Kad je trebalo da izvadim, nisu htele samo da ispadnu iako je kalup silikonski, a kad bih malo pritisla čokoladna opna bi pukla. Probala sam više tehnika istiskivanja, isti djavo.

Je l' trebalo da ih malo ostavim na sobnoj temperaturi pre vadjenja? Je l' su pobelele od previše puta frižider-napolje? Je l' mi čokolada bila pretanko namazana? Sve što mislite da je važno u radu sa čokoladom, molim vas, napišite mi.

A ja ću onda da vežbam. Polaaaako. Napraviću i ja praline. Zapravo, pravila sam ranije maslinkine praline sa amarantom, koje su isto popucale ali mnogo manje, a i nisu pobelele, a i kalup mi je bio lošiji - mislim, za sada nazadujem, tako da po nekoj logici moram da počnem da napredujem. Aha [tap-tap, tešim se].

Dragi je rekao samo "Mhm. Da." ni ne slušajući moju jadikovku. Onda tišina, jede praline. "Nije valjda ovo bilo sve?", e tu se uključio u razgovor :)

Inače, kakav nam je ručak dragi napravio tog dana, oduševili smo se svi. Grašak klasično, i posebno piletinu - ali se totalno oslobodio, pa filete belog mesa pekao na teflonu sa belim lukom i šargarepom, mrvica brašna, i posle i neku pomorandžu ubacio i začine, uglavnom je bilo extra, a meso ostalo meko kao teletina. Ma nešto najfinije moguće. Počeli smo ozbiljno da se bijemo za boravak u kuhinji, dragi se primio na kuvanje skroz, i super mu ide. Pre godinu dana je umeo da skuva supu iz kesice i puding. Još nam je napravio i pitu od jabuka koja nije sastavila 24h kako je bila dobra. A ja se ku®¢im sa pralinama : /

Ovo bi trebalo da bude recept, da je uspelo.

Sastojci:za 12 mini pralina

70-80 g čokolade za kuvanje
50 g suvog groždja
20-30 ml Pelinkovca

Postupak:1. Suvo groždje oprati i skinuti peteljke ako ih ima, pa preliti Pelinkovcem i sve zajedno samleti u seckalici.
2. Čokoladu otopiti na pari ili u mikrotalasnoj (dovoljno je 4 minuta na 180W). Malom četkicom naneti čokoladu u modle, ostaviti da se stegne u frižideru, pa premazati još jednom i opet ostaviti da se stegne.
3. Puniti praline pelin-groždjicama, ostaviti da se punjenje malo stegne u frižideru pa odozgo premazati čokoladom da se praline zatvore. Ohladiti, pažljivo istresti iz kalupa (nekako!)

Uskrs

Srećan Uskrs!

Strpljen, spašen - kaže jedna izreka. Mene danas ni sam Isus ne bi spasao, toliko mi je sve išlo naopačke i toliko sam se u više navrata ljutila i besnela na svoju nespretnost.

Nisam neki vernik. Praznike tipa Uskrs i Božić smatram tradicijom, oseti se neka specifična atmosfera u vazduhu tih dana, lepo je kad se ljudi nečemu raduju i trude da praznične dane provedu malo drugačije nego obične. Ali nemam neki baš specijalan osećaj da je Uskrs ovo, a Božić ono, a nešto treće nešto treće. Bez namere da ulazim u teme verovanja, religije, boga i sl, moram da naglasim da ima nečega što me tu istinski privlači, a to je duhovna muzika. Pevala sam nekoliko godina u crkvenom horu, i to me je zaista punilo energijom. Nedeljom, nakon otpevane Liturgije sam znala da budem tako lagana, kao da bih pevanjem iz sebe istisnula probleme i tmurne misli. Bez obzira što ni približno nisam znala, a ni danas ne znam, "priču" u podlozi.


Za nas su to porodični praznici, i uvek mi idemo kod muzevljevih. Ja se naročito radujem tim druženjima, jer se tada bake otimaju oko dece a mi na miru možemo da ručamo, pričamo, odmaramo. Ja obično nešto umesim pa odnesem, kad me već sve drugo čeka na gotovo. Prošle godine sam pravila koku od testa kao i korpu (kokino gnezdo) i bila sam bas zadovoljna.

Prošlogodišnja koka

Ove godine za Uskrs smo išli kod mojih roditelja, i ja sam mami rekla da ne kupuje hleb jer ću doneti koku-pogaču, kao i mini-projarice koje su postale obavezne kad god idem na ovakve proslave.

Od testa je trebalo da napravim korpu, u koju bih stavila jaja pa odozgo postavila koku da leži na njima. Prošle godine sam uspela, i nisam uopšte mogla da pretpostavim da sada mogu da zabrljam totalno.

Prvo, korpa. Korpu sam napravila od polovine pripremljenog testa. Jedan manji deo razvila u krug pa pokrila dno metalne činije, a ostalo uplela u dugu pletenicu i nalepila uz obod dna činije. Pletenicu i dno sam sastavljala "štipanjem" testa. Kad sam stavila da se peče pletenica je na dva mesta počela da se odlepljuje i klizi, ja izvukla napolje da probam nešto da podmetnem pod taj deo pletenice da ne kljokne skroz, medjutim nisam ništa uspela samo se opekla kad sam neoprezno dodirnula činiju koja je bila modla za moju korpu. Ništa, vratim da se peče, pa kako bude. Ajd' što je pukla, to sam već prebolela, ionako ću morati da imam neku tacnu ispod pa neće ništa da pobegne, al' što mi se sve zalepilo za činiju i što sam totalno razdrljala dno korpe sa unutrašnje strane, uhhhhhh!!! Tu sam prvi put poželela sve da frknem u kantu!


A onda koka. Koka se pravi tako što se testo razvije u valjak, pa se bukvalno veže u čvor, Jedan kraj čvora treba da bude kokina glava, koja se malo još sredi zasecanjem kreste i kljuna, a drugi kraj čvora treba da bude kokin rep, koji se spljošti i rasecka na trake. Prošle godine sam koku pekla na ravnom plehu, samo sam imala neku foliju podmetnutu pod rep, da bi rep stajao onako malo podignuto. A sad sam, ne znam ni sama zašto, smislila da koku pečem baš u činiji, valjda da kao bolje pasuje na onu korpu i da dobije kružni oblik. Ajaoooj, to je na sve ličilo samo ne na koku, ne mogu čak ni sliku tog užasa da postavim, da se opet ne nerviram! Ustvari, onaj ko nije znao da je to trebalo da bude koka mogao bi da se zapita što sam namerno pravila kvrgavu pogaču!

I sad, kulminacija. Projarice. Projarice koje pravim milioniti put u životu, maltene žmurećki i bez ikakve šanse da ne uspeju. Smutim, sipam u mini muffin kalupe, stavim da se peku. Kroz 15 minuta već treba da ih vadim, a one sirote k'o pljoske! Komotno sam zaboravila da sipam prašak za pecivo, pa su mi projarice ostale ravne! To je već bilo previše, od siline psovke probudila sam dete koje je spavalo, ma, besna, besna! Izvučem ja te projarice, zamutim nove i stavim da se peku, ovog puta sa praškom za pecivo.

Ipak, mrvicu utehe sam našla u ukusima, kao i novom saznanju u vezi projarica. Iako bez praška za pecivo, projarice nisu uopšte bile tvrde ni zdudane. Nisu imale onu rupičastu teksturu iznutra, ali su ipak bile meke, i tople ali i hladne! Mislim da bih ponekad mogla i sa namerom da ih napravim ovakve.


A koka... Po meni, bez preterivanja, najlepše hlebno testo koje sam u životu jela. Sa mlekom, puterom i limunovim sokom, pečeno u rerni u kojoj sa dna isparava voda iz male posude, pecivo ima neverovatno tanku i finu koricu, i savršenu mekoću unutra (recept, ispod slike). Koku je mama odmah isekla na kriške i iznela kao bilo koji drugi hleb. U meni se javilo neko zadovoljstvo što koku vidim raskomadanu ;) Nema ko nije komentarisao mekoću i ukus, testo je stvarno fantastično.

Deda pokušava da okupi unuke za slikanje

Strpljen, spašen. Ovaj deo još moram da uvežbavam...

Neuspeli ratluk, drugi put

Joooj, ne ide mi ovaj ratluk nikako, a ja zapela pa bog. Drugi pokušaj je bio ipak napredak u odnosu na prvi, ali je krajnji rezultat nažalost bio loš. Moram sad malo da iskuliram, pa ću probati još jednom, kroz par nedelja, nemam sad želju da žurim. Ako omanem i treći put, svečano ću objaviti da odustajem :)

Ovaj put sam krenula da pravim prema receptu sa Coolinarikinog foruma. Sve vreme sam pravila paralelu sa dva recepta na engleskom na koje mi je ukazala Palachinka (link i link). Baš sam studiozno prišla svemu, preračunavala cups u grame i obrnuto, i mislila sam da ovaj put nema šanse da pogrešim.

Pre svega, odnos sastojaka u ova tri recepta (Coolinarika forum, engleski recept 1, i engleski recept 2) je sličan, i drastično se razlikuje od Snecinog recepta po kome sam radila prvi put. Naravno, ne tvrdim da Snecin recept nije u redu, ali definitivno se dosta razlikuje od drugih. Interesantan detalj mi je da je ovaj drugi recept ostavila osoba pod nickom Snena. Jedno slovo razlike u nicku (Sneca - Snena), i jedan litar vode razlike u receptu. Slučajnost, sličnost, različitost, simpatično...

Šećer (750 g) i vodu (250 ml) sam stavila da se kuva. Kaže, treba da bude gust sirup. Dobro, gust će biti svakako sa toliko šećera, ali dokle da ga kuvam? Na prvom engleskom linku kaže da sirup treba da dostigne soft ball stage ili 115°C. Ja nemam taj kulinarski termometar ali sam se setila da sam na Coolinariki videla neki trik kako se proverava soft ball status. Nisam imala spajalicu, naročito ne neku koju bih komotno umočla u šećerni sirup, ali sam našla dršku metalnog rendeta (naučite me kako se reč rende menja po padežima!) na čijem kraju je rupa, i to mi je poslužilo za duvanje balona od sirupa. Jednom je izašlo nešto nalik na balon, sledećih n puta se samo raspršilo, ali ja sam smatrala da je sirup dovoljno kuvan jer ne bi trebalo da se karamelizuje. Gledala sam i na sat - pet minuta je trebalo da sirup provri, i još pet minuta da dobijem taj jedan balončić. Znači, ukupno 10 minuta kuvanja.


150 g gustina, tj. kukuruznog skroba sam razmutila sa litrom vode, vodu dodavala malo po malo, ne sve odjednom. Tu mešavinu sam dodala sirupu i sad je je još ostalo da kuvam, mešam, kuvam, mešam, kuvam, mešam... i tako dok masa ne počne da se odvaja od šerpe, tačnije da otpada sa kuhače. Nisam baš sigurna da mogu da kažem da znam kako izgleda nešto što otpada sa varjače/kuhače, ali pretpostavljam da to znači da cela stvar treba da bude gusta, a ne da curi. Zamišljala sam neku gustinu poput pudinga iz kesice ili još gušće.


Od momenta kad sam sastavila šećerni sirup i mešavinu vode i gustina prošlo je 20 minuta i smesa je počela da se steže. Prvo je izgledalo kao da počinju da se stvaraju želirane grudvice, a onda je cela masa postala gusta.


Ova faza je nesumnjivo kod mene izazvala veliku radost, jer prošli put nije bilo govora o stezanju tokom kuvanja. Kuvala sam neprestano mešajući čitav sat, dostigla priličnu gustinu i smatrala da je to to. Dodala sam malo sirupa od pomoranže za boju i ukus. Izlila sam sve na pleh obložen papriom za pečenje i ostavila da se stegne.



I steglo se lepo, baš je delovalo uspešno. Prevrnula sam želiranu tablu na poslužavnik i isekla kocke. Sve je bilo lepo, tekstura fina, ličilo je da će od ovoga ispasti solidan ratluk. Probala sam jednu kockicu i bila prilično zadovoljna. Moja kockica je bila mekša nego što je kocka industrijskog ratluka, ali probala sam i ratluk domaće proizvodnje koji je bio dosta mekši od industrijskog, i moja kockica me baš podsetila na tu verziju.


Ovde već deluje da je sve super, i šta bi sad moglo da podje po zlu? Medjutim, zaplet tek počinje :) Prah šećer! Sad je samo ostalo da svaku kocku uvaljam u prah šećer i poslažem na tacnu, naravno samo u jednom sloju, i the-end! Ali prah šećer je bio taj koji je pokazao manjkavost mog ratluka, i koji me je ubedio da sam opet negde, d'izvinete, za$rala.

Kockica uvaljana u prah šećer ubrzo počinje da se znoji. Isprva je tek malo vlažna, posle pola sata je solidno mokra, a nakon sat-dva se bukvalno cedi! Prah šećer je izvlačio vodu iz kockica, i pravio čorbu na poslužavniku. Jooooj, jako sam se razljutila, JAKO!


Pa šta sad da radim? Dala sam im još jednu šansu, jer mi se učinilo da su se gornje površine kockica malo zasušile i da se napravila neka vrsta korice. Svaku kocku sam ponovo uvaljala u prah šećer veoma obilato, sada čak pomešan sa malo gustina (tako je pisalo u jednom od ona dva engleska recepta), misleći da će možda i ostale stranice dobtiti koricu ako ih ostavim dovoljno dugo na vazduhu. Napominjem da sam kocke držala strogo odvojeno, da se nikako ne dodiruju. Ali ništa od svega. Dodatno valjanje u prah šećer je rezultiralo još većim cedjenjem kockica, naravno ne istog trenutka nego kroz sat-dva. Ukupno je otišlo oko 200-250 g prah šećera na dve ture valjanja.




Moja ratluk čorbica me navodi jedino na misao da smesu nisam kuvala dovoljno dugo. Da je sva ta voda izašla kuvanjem, valjda ne bi posle tražila izlaz kroz prah šećer?! Mada mi je i dalje potpuno fascinantno koliko su kocke same za sebe bile suve i postojane, pre valjanja u prah šećer. Čak sam nakon peha par kockica isprala pod vodom i ostavila na drugoj tacni - ostale su savršeno suve i svoje, mada bez prah šećera nisu vukle baš previše na ratluk.

Probaću još jednom, doduše kad malo zaboravim na sve. Dva poraza za redom me baš ne motivišu da odmah doživim i treći. Pokušaću da ratluk masu kuvam duže, da bude stvarno gusta-gusta, da je moram razmazivati po plehu a ne samo sipati i protresti.

A dotle, odličan je i kupovni :)

- - -
I evo ga, pa meseci kasnije, treći pokušaj i - treća sreća!

Neuspeli ratluk

Ne dajte da vas ova slika zavede :) Nije ovo ni blizu ratluka, nažalost!

Na poslu imam kolegu Nemanju koji uvek uz kafu pojede i kocku-dve ratluka, onako, baš uživa u toj kombinaciji. Mi ostali smo se osetili ponudjenim i malo-malo pa neko ide kod Nemanje da mazne slatku kockicu. Postalo je nezamislivo da u njegovoj fioci nema bar jedna kutija ratluka u rezervi, a rezerve su počele da se dopunjuju od strane svih drugih kolega koji zavlače ruku u fioku :) Išlo se čak do železničke stanice kod nekog čike koji pravi domaći ratluk, odande je stigla jedna tura sa pistacciom i druga sa mentom, a i obližnji Soko Štark je čest izvor nabavke.

Deklarativno nisam ljubitelj ratluka. Ajd' preciznije. Do sada nisam bila ljubitelj ratluka. Nekako mi ta mekana kockica nije pružala neki užitak, naročito ako je zamirisana ružinom vodom koju nikako ne volim. Cveće je cveće, hrana je hrana. Uz alvu, ratluk je možda jedini slatkiš prema kome sam (bila) prilično ravnodušna. A onda sam i ja, u ranopopodnevnim napadima za nečim slatkim umela da se nadjem u Nemanjinoj fioci posežući za mekanom kockom u belom prahu. I mogu reći da sam počela baš da volim taj presladak ukus i tu lepljivu teksturu. Drugim rečima, nikad ne reci nikad.

U meni se rodila želja da napravim ratluk i obnovim kancelarijske zalihe. Mogla sam i ja, kao i ostali, da kupim, ali ovako mi je nekako delovalo zanimljivije. Na Coolinariki sam našla Snecin recept. Zvuči kao peace of cake, šećer, voda, gustin, malo limuna i eto! A moj ratluk je na kraju ličio na nešto izmedju žvake i karamel bombone, ni traga od meke želirane kockice.

Sneca kaže ovako:

Preliti šećer (750 g) vodom (350 ml) i kuvati gust sirup, pa dodati 125 g skroba predhodno rastvorenog u čaši hladne vode oduzetoj od onih 350 ml, pažljivo da ne bude grudvica, i kuvati uz obavezno mešanje, dok ne pocne da se "odvaja" od šerpe.


Tako sam i uradila. Od odmerenih 350 ml nalila malo u činiju sa gustinom dok ga nisam lepo razmutila. Ostalu vodu prelila preko šećera i kuvala jedno 10-15 min, pa dodala rastvoren gustin i sok od limuna i kuvala, kuvala, kuvala... Nemam pojma koliko, možda i 20-30 minuta, ali nikako da nešto počne da se "odvaja" od šerpe. Ja očekivala da će se masa od gustina brzo stegnuti, al' ono ništa. Tu sam batalila dalje kuvanje jer je prešlo u karameliziranje, ubacila 100 g lomljenih oraha i izlila u pleh obložen masnim papirom.


Steglo se sve lepo za par sati. Kad sam probala da sečem udario me prvi talas rumenila. Šta je bre ovo, čime ovo da sečem, nekako je tvrdo i lepljivo, uh! Najoštrijim nožem sečenje table na štangle trajalo je bez preterivanja pola sata. Imam i dalje mali žulj na mestu gde sam pritiskala nož. Sečenje štangli na kockice je trajalo nešto kraće, ali opet bar 20 minuta. Jest' da nema puno veze sa ratlukom, pomislila sam, ali neka bar budu kockice, prozvaću ih karamel-ratluk, šta ima veze. Svaku sam uvaljala u prah šećer i popravila kockastu formu pa redjala na tacnu.


Kad sam poredjala treći sloj shvatila sam da su one donje kocke postale pljeskavice. Uhhh, napada me intenzivnije rumenilo ali ne dam se. Skidam jednu po jednu kocku, ponovo ih oblikujem i umačem u prah šećer, i ovaj put redjam u pleh samo u jednom sloju.


Mislila sam da je tu kraj mojih iznenadjenja, i već sam poverovala da sam prebolela sindrom prvih mačića. Onda sam se dala u slikanje, za koju priliku sam skuvala sebi i dragom po šoljicu turske kafe koju inače pijemo jednom u sto godina. Ja sam svoje dve kocke pojela, a dragi je svoje ostavio na tacni jer je već smandrljao 7-8 komada pre kafe. Odosmo na spavanje, uprkos večernjoj kafi :)



Ujutru, na stolu me sačekala tacna sa nekom ulepljenom žvakom! Majko moja, pa to su one dve kocke od sinoć, prenoćile su i vidi na šta liče (mora da su imale burnu noć!). Trk u frižider da vidim kako izgleda vojska mojih kockica na plehu, a one sve slepljene i kljakave (vojnička burna noć?). Tu me je opet ošinulo malo rumenog besa i samo sam zatvorila frižider da ih ne gledam!


Kad sam se malo pribrala potražila sam na netu još malo o ratluku i na Coolinarikinom forumu sam videla drugi recept, sa mnogo više vode nego ovaj po kome sam ja pokušala, čak 1.25 l na pola kg šećera. A ja pravila sa 350 ml na 750 g šećera. Nešto mi je tu puno sumnjivo... I na SerbianCafe kuvaru nadjoh recept sa dosta vode, sličan ovom sa Coolinarika foruma. Sa druge strane, opet mi je nije logično da ću zgusnuti toliku količinu vode kad ni bednih 350 ml nisam uspela. Sa treće strane, Sneca kaže da pravi po ovom receptu duže vreme, i ne verujem da je greška do recepta nego do mene.

Šta sam uradila i gde sam pogrešila - ne znam. Šta ću raditi sledećeg vikenda - znam :) Ne odustajem nakon (samo) jednog poraza, jok!

Kasnije je usledio još jedan neuspeli pokušaj, i konačno jedan uspešan!

Španska bura

Španski vetar je rešio da dune malo jače i poljulja celu stvar. Otuda bura. Moju prvu tortu je zahvatila bura.

Španski vetar. Probala sam ovu tortu nekoliko puta, uvek je na mene ostavljala odličan utisak, sva je nekako penasta i kremasta, i tako lagana. Kod Gage sam naišla na recept, i ostavila ga u rezervi, jer sam već bila isplanirala kad ću i šta ću da pravim za FBI rukavice, a ovo ako stignem. Nisam stručnjak za torte, tačnije nisam nikada pravila torte sa korama i kuvanim filovima, ali kad sam se na ovaj poduhvat pripremala, bila sam sigurna da nemam šta puno da pogrešim.

Sledila sam Gagin recept, samo što sam pravila od pola mere. Apsolutno sam sigurna da je Gagin recept u redu i da su sve greške na moj račun.

Prvo sam zeznula koru od belanaca. Prilikom prebacivanja na tacnu uspela sam da je prelomim, srećom ne celom dužinom nego nekako po sredini. Dobro, nekako sam je ušuškala da ne zjapi rupa.


Onda sam uspela da zeznem fil. Žumanca umutila sa šećerom i brašnom, pa zakuvala u mleku a sve na pari. Mutila sam sve zajedno, možda je trebalo da mutim samo žumanca sa šećerom a brašno dodajem kasnije? Ne znam zašto sam stavila 6 dl mleka a ne 5 dl (1l mleka podeliti na pola - stvarno je viša matematika), ali stavila sam. Možda je i brašna trebalo da stavim tri navršene kašike, a moje su bile onako ne baš ravne ali ne ni najpunije. Fil mi je bio neke srednje-redje gustine.

U ohladjen fil sam umešala razmućen puter, i jednu slatku pavlaku. Po Gaginom bi ovde trebalo da ide 60 g šlaga, praha, ali nisam imala pojma koja količina slatke pavlake bi bila odgovarajuća, pa sam stavila celu, 250 ml. Sve je bilo fino osim što nije bilo šanse da se u tom stanju nazmaže na tortu, previše je bilo retko. Onda rastopim jednu kesicu želatina pa umešam u fil, da ga koliko toliko stegne. Nakon malo hladjenja podelila sam fil na dva dela, pa u jedan umešala mlevene lešnike i bademe.


Jeeeedva sam namazala prvi fil pa ostavila da se malo stegne da mogu drugi da stavim. Drugi je išao teže jer je pritiskao donji, ali namazah ja i to. Onda se hladilo neko vreme u frižideru i uzmem još samo da premažem drugom umućenom slatkom pavlakom, za koju sam na kraju mućenja shvatila da nisam ni trunku šećera stavila, pa sam naknadno dodavala u već umućenu pavlaku i tu sam joj narušila teksturu.

Torta se hladila celu noć. Prvo parče se raspalo odmah, drugo sam nekako uspela da prebacim do tanjira, ali se siroto tako nakrivilo da sam jedva uspela par slika da napravim pre obrušavnja ;)


Parčići koje sam sekla tek popodne su bili za nijansu čvršći, a do uveče skoro da nije ništa ostalo. Ukus je super, torta je kao paperje, još da nije preživela buru mojih ruku mogla bi biti lagana kao vetar :)

Recept u nastavku je onaj po kome sam ja napravila ovaj neuspeh. Zapisujem ga za sutrašnje lakše snalaženje i poređenje sa budućim pokušajima. Dakle, nemojte po ovom receptu praviti tortu.

Sastojci:
za koru:
6 belanaca
250 g šećera
1 kašičica sirćeta

za fil:
6 žumanaca
3 kašike šećera
3 kašike brašna
6 dl mleka
160 g putera
250 ml slatke pavlake
3 kašike šećera
100 g mešavine mlevenih lešnika i badema
1 kesica želatina!

i odozgo:
250 ml slatke pavlake
3 kašike šećera

Postupak:
1. Belanca, šećer i sirće umutiti u čvrst sneg. Sipati u pleh prečnika 26 cm čije je dno obloženo papriom za pečenje. Sušiti u rerni na 100°C oko sat i po. Ivice pažljivo odvojiti nožem, koru prevrnuti na tacnu, pa polako skinuti papir. Ako ide teško papir odozgo malo pokvasiti.
2. Žumanca, šećer i brašno umutiti mikserom. Razrediti sa malo mleka (oduzeti od odnih 6 dl), pa sipati u mleko i kuvati na pari uz stalno mešanje dok ne počne da se zgušnjava.
3. U ohlađen fil umešati prethodno umućen puter i prethodno umućenu slatku pavlaku sa 3 kašike šećera. Dodati i želatin pripremljen prema uputstvu sa kesice. Fil podeliti na dva dela pa u jedan umešati mlevene lešnike i bademe. Ostaviti filove da se hlade i počnu da se stežu.
4. Preko kore namazati fil sa lešnicima i bademima, pa žuti fil i na kraju sve premazati slatkom pavlakom. Dobro ohladiti.

Neuspeli stakleni keksići

Nastavljam seriju neuspeha :) Moram da se smejem da ne bih kukala od muke :)

Na Coolinarici se nedavno pojavio recept za staklene keksiće koji je odmah postao hit. Kako i ne bi, kad su keksići efektni, i jednostavni za pripremu. Puno Coolinaričara je sa uspehom sprovelo u delo svoje ukrasno jestivo staklo. Ja ću malo da prekinem monotoniju ;) i prilažem svoje neuspele primerke. Možda nekom dobrododje da vidi kako ne treba da radi.

Prvo, nemam omiljeni recept za keks pa sam potražila na netu nešto. Ne znam zašto sam htela da keks bude sa manje masnoće a testo ne previše prhko. Nadjoh ovaj jednostavni recept, takodje na Coolinarici. Ok, to je testo.

Bombone. Još od ranije mi je poznato da je kod nas baš slaba ponuda tvrdih bombona bez punjenja, i imala sam problem da ih nadjem. Našla sam i kupila u rinfuz radnji neke tvrde bombone na meru, raznih boja. Došla kući pa probala jednu, i vidim da nisu baš onako tvrde kako sam očekivala, ali su i dalje bez punjenja. Bombone su inače manje od klasičnih tvrdih bombona.

Zamesim testo, napravim keks, veća modla, manja modla, prebacim na pleh... To je sve ok. Bombone nisam sitnila, što je najverovatnije bila velika greška, jer je bombona skoro knap stala u rupu. Npr, u rupu u obliku zvezdice bombona je stala u unutrašnji obod, samo su vrhovi zvezdice trebali da se popune tokom pečenja. Una, autor recepta, je napisala da je i sama jednom radila sa celim bombonama, i valjda me je to ohrabrilo u odluci da ne sitnim bombone (da mi bude lakše, naravno).

Stavim sve u rernu. Gledam k'o u TV sve vreme. Keks se peče ali bombone još ne počinju da se tope. Keks počinje da miriše, i po boji bih rekla da treba da se izvadi - ali bombone se još nisu otopile i popunile forme. Uključujem ventilator, i bombone počinju da se tope ali i penušaju. Penušale su se kao lude, kao da sam pekla tečnost za sudove a ne bombone (ko zna čega sve ima unutra)! Kroz minut dva sam morala sve da izvadim da ne bih prepekla keks.

I - trt. Ružno. Bombone se nekako i jesu prostrle po celoj površini, ali su ostale ili kao korita ili kvrgava, i nekako mutna. Nema govora o asocijaciji na staklo. Sa donje strane su još i mogli da prođu, mislim vizuelno.


Neću imati mira dok ih ne napravim valjano, samo moram da nadjem kvalitetnije bombone (vidjala sam kod nas hrvatski 505, ali nemam pojma gde), i da ih ipak izmrvim i pospem u tankom sloju unutar keksa. Valjda ću stići za ovu Novu godinu da pokušam opet.

Unutrašnje isečke keksića u obliku zvezdica i jelkica sam ispekla posebno, kao i najobičnije štanglice od ostatka testa. To onako, da popravim utisak ;)

Propala Zaher torta

Zaher (Sacher) torta. Čuvena, čokoladna, čarobna...

Iako je originalni recept za tortu koju je tridesetih godina deventaestog veka osmislio kuvar bečkog dvora Franc Zaher tajan i zaštićen, većina domaćica zna za neki, i tvrdi da je baš taj pravi :) Moja mama pravi Zaher na neki svoj način, i ja sam nasledila recept.

Pravila sam je svega par puta, i nije bilo problema, čak je meni bila i jednostavna za pripremu jer nema klasike kora+fil. Cela torta je jedna masa koja se ispeče, premaže džemom od kajsija a zatim glazira čokoladom. Sada sam htela da je napravim za poklon jednoj drugarici kojoj želim da na neki zahvalim za nesebičnu uslugu koju je nedavno za mene učinila (BEHEPA, hvala za knjigu!), znajući da obožava čokoladu i sve čokoladno.

U planovima je sve bilo kako treba. Ali realizacija se pretvorila u pakao! Recept koji imam je za jednu manju tortu, koja bi bila prilično pljosnata u klasičnom 25 cm plehu. Rešim ja da je ispečem u nečem manjem, da dobije na visini i da liči na tortu. Nisam imala mali pleh, nego sam uzela jednu debelu inox činiju, čije je dno malo zaobljeno, i baš mi se to učinilo kao dobra ideja zbog kasnijeg prelivanja čokoladne glazure. Testo sam napravila prema receptu, nije mi prvi put i nije mi nepoznato... Testo, uslovno rečeno jer nema brašna u njemu, je žitko i pomalo penasto od jaja. Stavim ja tortu da se peče, proveravam sa vremena na vreme, posle nekih 40 minuta cela kuće miriše na čokoladu. Vadim tortu, pažljivo vadim iz kalupa i prevrnutu stavljam na rešetku da se hladi. Kad sam je prevrnula vidim da sa te strane koja je bila donja prilikom pečenja imam pukotina i ispod njih vidim meko testo... Počinjem da se nerviram, ali još uvek se ne dam, i rešim da tortu vratim na obican okrugli pleh da se dopeče, sada sa tom zaobljenom stranom na gore. Uzmem dve najšire lopatice da poduhvatim tortu i prenesem na pleh, i tu kreće haos. Nepečeno, tečno testo iznutra probija opnu pečene kore i kreće da curi kao kontra-vulkan! Ja psujem, obrazi mi gore od besa, trapavo spuštam na pleh obruč od pečenog dela torte koji mi je ostao u ruci, pa onom rešetkastom lopaticom krećem da hvatam tečne delove koji se razlivaju, ono opet curi jer je alatka šuplja, tu mi bes kulminira i počinjem da vičem i na decu koja mi se motaju oko nogu i znatiželjno gledaju dogadjaj... To je bila scena za slikanje, da sam samo mogla da se snimim u tim trenucima! Kad sam sav pečen i nepečen sadržaj okupila na jednom mestu, počela sam sama sebi da se smejem, pa sjedinila sve u jednoličnu masu koja mi je ipak izmamila osmeh - zbog odličnog ukusa uparenog sa činjenicom da torta neće ići nikom na poklon već ostaje nama (BEHEPA, sorry, uvežbaću, pa ti pravim!).

Prepakovala sam testo u muffin kalup i vratila da se dopeče. Ohladjene premazala čokoladnim šlagom (batalila džem od kajsija i glazuru, da smanjim šansu za dodatni neuspeh) i tako poslužila. Majčice mila, od 12 "tortica" sigurno sam pola pojela sama, doduše ne odjednom, ali ipak... ;) Testo je puno i vlažno, a ukus je stvarno čarolija.

Tako da, sada ništa od recepta, nego sledeći put kad je napravim uspešno, možda već za Novu godinu.