Začinjeni dvopek

Česta pojava u mojoj fioci sa hlebom je - gužva. Maltene redovno me odatle zaskoči po skoro cela vekna dan-dva starog hleba. Vrpolji se, mrmlja, gunđa kad posegnem za mlađim rođakom iz kese pored. Pa se trgnem, i povučem ruku unazad.

Par sekundi kasnije, pružam ruku polako, drugim putem, da zaobiđem gunđalo, kad eto ti još starije poluvekne, koja đipi i zaurla:
- A ja? A ja? Ja sam najstarija ovde! Čekam još od srede!

Puls mi je već blizu stotke, i potrebna je hitna intervencija.

Svakog dana se kupuje svež hleb, jer, pribogu, samo takav je dovoljno dobar za doručak-večeru tj. potrebe mazanja nečega na isti, ali i za upotpunjavanje ručkova "na kašiku". Da, da. Takve su nam navike. Hleb od juče, maltene na sopstvenu žalost i krivicu, nije dostojan močkanja u čorbast pasulj, a taman posla da posluži kao host za džem od kajsija!

I šta se onda dešava? Ono što se ne pojede istog dana, ostaje da čeka. Hleb-srećnik koji dočeka da reinkarnira u prženice ili poparu - super, blago njemu. Ali ako tu sudbinu ne dočeka, pa krene da obrasta pečurkama - bože moj, i frk u kantu.

Moram priznati, nisam ranije baš mnogo razmišljala o tim veknama na čekanju, i uopšte o food waste-u.  Danas me prilično grize savest kad dozvolim da hrana dobaci do stadijuma neupotrebljivosti, a dešava se i dalje. Poznato je da se navike polako stiču i još sporije menjaju, pa ipak, neću odustati u nameri da svoje bar malo popravim. Da što ređe dođem u situaciju da nešto moram da bacim, a posebno hleb, kao simbol osnovne namirnice.

U tom svetlu, zalažem se da hleb od juče dosegne prava današnjeg hleba, a ostali prekjuče-i-stariji kandidati budu reciklirani pre nego pođu fungi stranputicom, na primer kao:

- prženice, klasične ili u sendvič verziji
- popara, klasična ili u vidu pite, slane ili slatke
- podloga za još po nešto iz frižidera što čeka na reciklažu
- knedla-vekna od starog hleba
- tost tj. dvopek, klot, ili začinjen u receptu koji sledi, ili u formi krutona, ili u vidu prezli
- neki od šest interesantnih recepata iz poslednjeg broja Mezze magazina
- nešto od recepata pristiglih u igri ajme, koliko nas je!, u kojoj je Nevena zadala hleb za temu

Proguglajte food waste frazu, nije naivno. Ako vas mrzi da guglate, pa još na engleskom, onda pročitajte bar ovaj tekst Mome Kapora.

A sad mi iskreno kažite, kakve su vaše navike?
Dešava li vam se da bacite hranu?
Šta radite sa starim hlebom?

Začinjeni dvopek

Sastojci:
pola vekne 4-5 dana starog belog hleba
oko 30-40 ml maslinovog ulja
2 kašičice suve majčine dušice
1 kašičica suvog origana
1/4 kašičice crnog luka u prahu
dobar prstohvat soli
na vrh noža bibera

Postupak:
1. Hleb iseći uzduž na pola, a onda na što tanje kriške, poželjno do 1 cm.

2. Isečeni hleb rasporediti po plehu od rerne obloženom pek papirom. U šoljicu sipati maslinovo ulje, pa četkicom malo premazati svako parče. Okrenuti parčiće hleba na drugu stranu pa i nju blago nauljiti, a onda posuti začinima, solju i biberom. Peći na nižem nivou rerne, oko 10 minuta na 200°C, ili dok hleb ne porumeni.

Recept za štampu

Napomene:
- Miks začina bi trebalo da bude beskonačno promenljiv i prilagodljiv, ali malo soli i malo bibera bi trebalo da su konstanta u svakom od njih
- Što je hleb stariji, to je suvlji i kompaktniji, i lakše ga je iseći tanko. Poželjan je tanak, reckav nož.
- Što je format kriške manji, dvopek će se lakše jesti. Ja volim da presečem veknu uzduž na pola, pa onda sečem polu-kriške. U principu, što manje/tanje kriške, to bolje po nas, jer se dvopek lakše grize. Što deblje parče, to bolje po zubare.
- Ekstremno simpatičan dvopek nastaje od bajatih kifli. Iako je testo za kifle mlečno, blago slatkasto, i po mnogima ne važi za dobro u tost varijantama, meni se veoma dopada i rado ga podmećem pod omiljenu paštetu.