Piknik food blogera na Adi, jun 2011.

sleva na desno: Maja, Olja, Marija, Sanja i Jelena

Kad sam bila mala, mama me je opominjala da se prvo peru ruke, a onda se počinje sa jelom. Danas, ja svoju decu opominjem da se ne počinje sa jelom pre nego što mama slika hranu :) Interesantno je da su deca prihvatila taj običaj, kao da je to nešto normalno, da se hrana prvo slika pa jede.  Čak stariji sin, uskoro šestogodišnjak, često uzme svoj fotoaparat i on takođe slika sa mnom. Navike su čudo, zaista.

Osim moje dece, nije prevelik broj ljudi koji imaju razumevanja za ovu "anomaliju" u ishrani. Osim ako ti ljudi nisu food blogeri. Sanja, Marija, Jelena i Olja došle su 26. juna na beogradsku Adu ciganliju, na vanrednu, piknik verziju kuVarijacija, i učinile mi jedan dan posebnim.

Mariju i Olju znam od ranije, a Sanju i Jelenu sam sada upoznala. Interesantno mi je uživo videti ljude za koje već imam utisak da ih poznajem. Uglavnom mi se te "dve osobe" samo uklope i postanu celina, tek ponekad omanem. Sad nisam :)

Dan je bio idealan, najavljena maksimalna dnevna oko 25°C, malo vetrovito, mada lepa promena u odnosu na velike vrućine od samo nekoliko dana ranije. Svaka je donela nešto klope, i posle ispijanja kafe, krenusmo polako sa raspakivanjem, fotkanjem i degustacijom. Od rasvete smo imale promenljivo sunce, krošnju za diffuser, a od podloga drveni sto i kuhinjske krpe :) A od hrane...

Marija je bila najvrednija, i spremila otprilike koliko mi svi ostali zajedno. Odlična domaća pileća kobasica, idealna za hladna predjela, stigla je stilizovano upakovana u pek papir vezan slamnatim tračicama. Kiš od tikvica bio je lagan i osvežavajući nastavak zakuske. Pogača sa anisom je imala božanstvenu teksturu u sredini, ali nenaviknuta na ukus anisa, lično nisam mogla da uživam u tom pecivu kako bi trebalo.

Sanja nam je spremila integralne krekere sa lanom i susamom, koji su mi se baš dopali. Nisu ni previše prhki kao klasični krekeri, a nisu ni meki kao hlebno testo, baš fini i nenametljivi, i idealni kao podloga za još jedan Sanjin prilog, namaz od graška. Namaz od graška je bio hit, što su potvrdili i prisutni muški, koji deklarativno nisu obožavaoci graška. Fino, pikantno, zdravo.

Jelena je bila glavna za peciva. Napravila je Mirjanin stromboli, poput zarolane pizze, i sendviče od domaćih bavarskih kifli. Stromboli je bio odličan, sendviče nisam probala, ali je stariji klinac smlatio sendvič kao od šale, što dovoljno govori :)

Za dezert smo imali brzu i jednostavnu savijaču koju je Marija spremila sa tri punjenja - višnjama, borovnicama i ribizlama. Mlađi sin se odvalio od ove pite, ne znam koliko je parčića pojeo, prestala sam da brojim posle trećeg. Pite su zaista bile odlične, i jedan od narednih postova će biti u potpunosti posvećen ovom tipu pite. Pravila sam je ja ranije, jer je bila tema kuVarijacija u junu 2009, ali nije mi ispala ovako dobro kao Marijina, pa sam morala da je pravim ponovo i pronađem šta sam to radila različito. I našla sam, ali o tom potom.

Pita je bila favorit mlađem sinu, a Sanjini čokoladni mafini sa višnjama starijem. Pojeo ih je preko nekoliko, a par komada koje smo poneli kući je sutradan smazao sam. Jako fini mafini, zaista.

Moj skromni doprinos su bile korpice sa kajsijama. U planu su bile i kiflice sa sirom, po onom maminom receptu u koji se kunem, ali kako je zbor bio zakazan za 10h, da bi kiflice bile sveže, morala bih jako rano da ustanem da ih zamesim-pripremim-ispečem-spakujem, pa sam odustala. Na korpice sam se odlučila jer nam je dan-dva pre toga na meniju bila pita od kajsija, podsetih se kako je to fin kolač, i sad sam poželela samo da mu promenim oblik. Umesto jedne okrugle pite da napravim puno malih pita-korpica.

Ispostavilo se da to baš i nije bila neka ideja, jer sam poremetila odnos sastojaka. Zamesila ja duplu meru testa, i pripremila duplu meru fila. Napunila sve korpice i ostalo mi više od pola fila! Iako sam ih punila do vrha, tokom pečenja je fil usahnuo, pa su mi korpice na kraju delovale poluprazno. Puno kore malo fila. Ali kasno je bilo da smišljam i počinjem nešto drugo, pa sam u svaku dodala malo svežih ribizli, da koliko toliko popunim ta udubljenja. Ukus im je i dalje fin, lično jako volim ovo testo. Pita od kajsija je i moj prvi post na blogu, pa mi je zbog toga dodatno draga. Ako je niste probali, pozivam vas da napravite ovu pitu (ali u normalnom obliku pite!) dok još ima kajsija. Samo birajte jako zrele, i nema promašaja. Evo jedne slike da vas namamim :)

Ima i nečeg korisnog u tom poluuspelom eksperimentu pretvaranja pite u korpice. Našla sam tehnički najjednostavniji način da lopticu testa transformišem u korpicu. Najpre sam pokušala da razvaljam testo i čašom vadim krugove, pa ih premeštam u mini-mafin kalup i malo ispritiskam ivice. Može i tako, ali mnogo više vremena uzme. Za bržu i efektniju varijantu, ohlađeno testo treba podeliti na dvadesetak kuglica (od jedne mere testa), otprilike po 20 g treba da ima svaka. Poređati ih u kalupe, naći čašicu čije je dno malo uže od dna kalupa, i njom pritisnuti kuglicu, da se ivice same izdignu. Ovo testo nije mnogo lepljivo i lako se radilo, a da je bilo lepljivije, trebalo bi samo umočiti čašicu u brašno pre pritiskanja kuglice.

Reč po reč, girc po gric, škljoc po škljoc, i prođe dan. Deca su se najurcala, malac je čak i dremnuo pod ćebetom, mi se raspričali... Da nas Sanjin poslednji bus za Zrenjanin nije opomenuo da stiže veče, ko zna dokle bismo ostali. Hrane je bilo dovoljno da provedemo vikend tamo, bez problema. 

Sve u svemu, bio je to jedan lep dan. Volela bih da sam upoznala još neke ljude, kao i da su neki koje poznajem uspeli da dođu, ali verujem da će ovakvih skupova još biti, možda već na jesen, i da ćemo se ponovo družiti. Do tada, pogledaje Sanjine utiske, i - čitamo se :)

gore: Maja, Jelena; dole: Sanja, Marija